Sekundarna memorija je uređaj ili komponenta računara zadužena za trajno smeštanje podataka sa ciljem njihovog čuvanja do momenta uzimanja t.j. čitanja radi obrade.
Postoji veliki broj vrsta sekundardnih memorija i njihova imena su Vam više nego poznati: hard disk, fleš memorija, CD-ROM, DVD, SSD disk, memorijska kartica su samo neki od primera.
Podaci su u sekundarnoj memorije trajno smešteni, odnosno oni ostaju u memoriji i posle završetka rada u nekom programu ili isključivanja računara. Zbog ove osobine ona se može koristiti za prenošenje podataka od jednog do drugog računara. Svi podaci smešteni u sekundarnim memorijama se mogu ponovo učitati nakon uključivanja računara i to neograničeni broj puta.
Sekundarna skladišta digitalnih podataka imaju odnosu na primarna mnogo manju brzina pisanja i čitanja podataka, što je i logično pošto trajno skladištenje podataka zahteva niže performanse memorije.
Računaru je za funkcionisanje potrebno da u sekundarnoj memoriji pamti:
Operativni sistem, drajvere (upravljačke programe), ostale delove sistemskog softvera koji upravljaju i kontrolišu rad računara
Aplikativne softvere koje koristi korisnik računara: 3D CAD, Uređivanje teksta, Uređivanje i pregledanje slika
Podatke koji se obrađuju u aplikativnim programima i podatke koji su rezultat njihovog rada.
Sekundarna memorija nema direktni pristup procesoru već za to koristi posrednika, a to je radna memorija. Korisnik programe i podatke trajno skladišti u sekundarnoj memoriji, a samo njihovi delovi za kojima trenutno postoji potreba od strane mikroprocesora se kopiraju iz sekundarne u primarnu memoriju, odnosno sa hard diska u RAM. Da se primarna memorija ne bi prepunila, operativni sistem ređe korišćene podatke kopira iz primarne u sekundarnu memoriju, a podatke koji su sledeći na redu za upotrebu kopira iz sekundarne u primarnu.
Sekundarna memorija skladišti podatke u sektore od 512 bajtova, što u praksi znači da svako isčitavanje zahteva čitanje celog sektora, a svaki upis zahteva snimanje celog sektora. Nasuprot ovome primarna memorija može procesoru u bilo kom trenutku da omogući pristup jediničnom podatku koji se nalazi u njoj.
Osobine sekundarne memorije:
sporija od primarne,
jeftinija od primarne,
može da ima velliki kapacitet,
postojana, odnosno trajna memorija (podaci se ne brišu posle isključivanja računara),
mikroprocesor nema direktni pristup ovoj memoriji,
čuva podatke koji nisu trenutno potrebni mikroprocesoru,
mnogo većeg kapaciteta od primarne.