Neka pitanja organizacije i funkcionisanja savremene tehničke škole

Modernizacija armije sa oružjima visokih tehničkih dostignuća zahteva čitav niz novina u njenom korišćenju, pa otuda i u spremanju novih i dopunskom obrazovanju već postojećih kadrova. Zato je neprihvatljivo obučavanje kadrova za opsluživanje i održavanje novog materijala na stare načine. Nastavni proces u savremenim vojnim tehničkim školama mora da bude modernizovan i usklađen sa zahtevima tehnike.

Pred svakim starešinom koji radi na školovanju i obuci tehničkih kadrova u vazduhoplovstvu stoji, zbog toga, jedan od najaktuelnijih zadataka vezanih za njegovu funkcionalnu dužnost: sagledati zahteve savremene tehnike i sa njime uskladiti vaspitanje i obrazovanje ovog kadra ili, drukčije rečeno, vaspitanje i obuku dovesti u sklad sa tehničkim ostvarenjima u naoružanju sada i u bližoj perspektivi, da bi starešina VTS mogao da odgovori svim zahtevima koje nova tehnika postavlja svakodnevno pred njega.

Avijacija je za dvadeset posleratnih godina u svom tehničkom razvoju ogromno napredovala. Klipnu avijaciju zamenila je mlazna dozvučna, zatim mlazna nadzvučna do 2 maha, a uvodi se u naoružanje supersonična avijacija 3 maha. Uporedo sa povećavanjem brzina, razvijala se i razorna i uništavajuća snaga avijacije, njeni radijusi dejstva, visine leta i sve vrste vatrenog, raketnog, bombarderskog i nuklearnog naoružanja. Moderna elektronska oprema omogućava vodenje navigacije praktično u svim vremenskim uslovima, elektronska telefoto-oprema izviđanje i snimanje u takvim uslovima, gađanje i bombardovanje pomoću elektronskih računara i automatskih nišana. Vođeni projektili vazduh-vazduh i vazduh-zemlja postali su sastavni elemenat avionskog naoružanja. Tehnologija vazduhoplovnog materijala nameće nove zadatke. Puna automatizacija nastaje kod aviona brzine 3 maha.

Takva tehnika zahteva:

• visoku stručnost kadra koji opslužuje, održava i koristi tu tehniku,

• preciznu zemaljsku organizaciju rada,

• tačnost i preciznost u radu,

• ljubav prema tehnici.

Šta treba sagledati u okviru novih tehničkih dostignuća da bi se mogao pravilno usmeriti vaspitni rad i postigli traženi vaspitno-obrazovni ciljevi?

U nizu odgovora na ovo pitanje, značajno mesto zauzimaju problemi organizacije i funkcionisanja savremene tehničke škole.

Izbor kandidata za budući tehnički kadar

Ukratko navodeći karakteristike savremene tehnike možemo sagledati zahteve koji se pojavljuju već prilikom izbora budućih tehničkih kadrova za vazduhoplovstvo. Kod izbora kandidata za budućeg tehničara, mehaničara ili inžinjera treba imati u vidu neke momente da bi bili ispunjeni potrebni preduslovi. Pojedini faktori dotadašnjeg razvoja kandidata, kao što su nasleđe, sredina i dotadašnje vaspitanje moraju biti analizirani, zato što su značajni za budući poziv. Postoje za tehniku pozitivne i negativne predispozicije, pa je u pojedinaca sa negativnim predispozicijama potrebno daleko više vremena da se postignu određeni vaspitno-obrazovni ciljevi. Mogli bi iz prakse navesti konkretne primere pojedinih pitomaca koji su kroz trogodišnje školovanje postigli određene rezultate u obrazovanju i vaspitanju, ali su ti rezultati ispod dozvoljenog proseka. Drugim rečima, pojedincima bi bilo potrebno daleko duže vreme školovanja da bi postigli ciljeve školovanja. Pošto je to nemoguće, prilikom izbora kandidata, treba imati oštrije kriterije, usklađene sa novim zahtevima.

Skupo je školovanje tehničkih kadrova, pa je opravdan zahtev da prilikom izbora postoje takvi kriteriji koji obezbeđuju da se nepodobnost pitomaca za tehničku školu ne konstatuje tek nakon dve godine školovanja. Zato smatram da bi bilo bolje da se izbor, konkursom prijavljenih pitomaca, vrši u samim školama, a ne da škole primaju pitomce primljene od komisija i organa koji nemaju direktne veze sa nastavnim procesom u školama. Praksa je pokazala opravdanost ovakvog stava kroz niz primera.

Komisije tehničkih škola trebalo bi proširiti sa organima koji bi u izbor uneli elemente opšte kadrovske politike, ali osnovni nosioci selekcije trebali bi da budu oni kojima je povereno da obučavaju i vaspitavaju. Time bi se izbeglo mnogo truda i napora koji se kasnije ulaže u pojedince, a na račun poboljšanja kvaliteta onih koji će dati daleko bolje rezultate. U celini se pooštravaju kriteriji za školovanje tehničkih kadrova, jer danas se ne može poveriti tehničko održavanje skupocenih aviona i ostalih borbenih sredstava nedovoljno stručnom tehničkom kadru. Baš zbog toga i nije dovoljno pri izboru kandidata izvršiti samo najosnovnije medicinske provere, koje su, uostalom, kada je reč o tehničkim kadrovima dosta površne i neusklađene sa zahtevima, nego i provere psihičkih funkcija i određenih opštetehničkih sklonosti i predznanja.

Organizacija tehničkih školskih centara i škola

Organizacijska struktura tehničkih školskih centara i škola u njemu ima vanredno veliki značaj za postizanje određenih ciljeva školovanja. Postoje dve osnovne organizacijske šema u školskim centrima: centralizovana organizacija i decentralizovana, sa punom samostalnošću škola u okviru Centra. Mešoviti sistem je varijanta koja se takođe primenjuje.

Centralizovani sistem škola u školskim centrima pretvara škole u nešto anonimno, svodi organe škole na disciplinske starešine, jer se nastavno-vaspitni procesi odvijaju preko katedri pri školskim centrima, koje opslužuju sve škole u centru. Pristalice ovakve organizacije, pre svega, ističu njenu ekonomičnost, jer se po tom gledištu nastavnici najracionalnije koriste, pravilno opterećuju i potpuno iskorišćuju. Isto tako, tvrdi se da se na taj način najbolje iskorišćavaju kabineti i nastavna sredstva, pa je zato, po tom mišljenju, ovakva organizacija najjeftinija. Dublje sagledavajući takvu organizaciju, vide se njene slabosti, a naročito kada se radi o tehničkim školama i centrima. Upoređivanje i jednostavno presađivanje organizacije školskih centara, bez obzira na njihov karakter, nije dobro, jer postoje velike razlike u karakteru ovih škola.

Škole koje u okviru školskog centra obučavaju i stvaraju podoficire, oficire, rezervne oficire i kroz aplikaciju školuju aktivne vazd. tehničke starešine imaju posebne ciljeve i karakteristike. U škole dolaze pitomci i slušaoci različitog uzrasta, različite školske spreme itd. Ako samo najjednostavnije uporedimo škole u građanstvu, kod nas ili u svetu, možemo videti da ne postoje centri, koji bi u katedrama objedinjavali nastavnike za održavanje nastave u srednjetehničkim školama i na tehničkim fakultetima. Završeni pitomac Vazd. tehničke akademije je, u suštini, završio prvi stepen tehničkih studija, a pitomac podoficirske škole postaje mehaničar, majstor i predradnik po određenoj specijalnosti. Dok prvima nastavu održavaju, prvenstveno, inženjeri, unoseći u tu nastavu i primenjujući u istoj egzaktne nauke, kao što su: viša matematika, fizika, hemija, tehnologija itd., dotle se u podoficirskim školama, pre svega, radi o primenjenoj nastavi. Zadirući dublje u nastavni proces, jasno je da jedan nastavnik vrlo teško može jednovremeno održavati nastavu po tako različitim nivoima. Kada samo to uzmemo kao argumenat, dovoljno je da objasnimo potrebu za jasno izraženom fizionomijom svake škole u okviru Centra ponaosob, sa celokupnom sopstvenom organizacijom, koja obezbeđuje izvršenje postavljenih ciljeva školovanja, a nedvosmisleno povlači i odgovornost za neuspeh.

Nastavnički kolektiv postavljen pred heterogene zadatke u centralizovanom sistemu, i pored najbolje želje i savesnog i odgovornog rada, ne može u potpunosti da izvrši svoje zadatke, a rezultati nastave moraju biti slabiji. Obratno, čvrst i homogen nastavnički kolektiv, objedinjen u jednoj školi, vezan tradicijom za tu školu i upravljan jedinstvenom organizacijom, mora postići bolje rezultate.

Ako tome dodamo da u okviru svake tehničke škole postoje pet do sedam specijalnosti¹⁾ za koje se obuka odvija po posebnom nastavnom planu i programu u pet od ukupno šest semestara, znači po pet do sedam profila nastave, onda gornji zahtev postaje imperativ.

Time se ne negira značaj i uloga školskih centara, jer oni treba da vode politiku školovanja, da razvijaju i unapređuju metodologiju nastavnog procesa, neprekidno brinu i obezbeđuju usavršavanje nastavnika, vode personalnu politiku, tekuće i perspektivno materijalno obezbeđenje nastave, kabineta, laboratorija i radionica i stalno poboljšavaju standard pripadnika svih škola. Školski centri treba da odgovaraju za izvršenje postavljenih zadataka u celini.

Sticanje visokih stručnih znanja

Polazimo od nekih činjenica i zahteva kojima mora da udovolji vazd. tehnički kadar. Već ranije smo napomenuli da je sticanje visokih stručnih znanja prvi preduslov efikasnosti savremenih borbenih i tehničkih sredstava. Sticanje visokih stručnih znanja u školama zavisi od nekoliko faktora, koji moraju biti ispunjeni. Nastavni plan i program mora biti plod potpunog poznavanja savremene tehnike, uvek ažuriran i prilagođen najnovijem razvoju tehnike. Nastavni plan i program je osnovica od koje zavisi, pored ostalog, da li će budući tehnički starešina dobiti potrebna visoka stručna znanja. Realizacija nastavnog plana i programa poverava se nastavnicima koji raspolažu sa širokim teoretskim i praktičnim stručnim znanjima. Ta znanja moraju umeti i da prenesu na slušaoce. Pogledi na potrebne nastavničke kvalitete moraju biti ujednačeni kod svih organa koji rade na tim pitanjima. Jedino važeće pravilo kod tog mora biti: da je nastavnički kadar nosioc spreme budućih tehničkih kadrova, pa se od njega traže visoki stručni i moralno-politički kvaliteti. Ne zadržavajući se na tom pitanju koje je, uostalom, dobro poznato, želim samo da podvučem da se isto mora sagledati u celokupnoj kompleksnosti.

Da bi se u tehničkim školama stekla potrebna visoka stručna znanja, treba ih obezbediti i odgovarajućim materijalnim sredstvima, kabinetima. laboratorijama i radionicama za praktično proveravanje stečenih znanja i provođenje obuke. Često se i tu provlače greške. Nabavka ili uvođenje novih savremenih borbenih sredstava mora biti obezbeđena jednovremenom nabavkom školskih sredstava za usvajanje te tehnike. Tehničke škole ne smeju da zaostaju suviše daleko za sredstvima koja su uvedena u naoružanje, iako je jasno da se sva ta pitanja ne mogu jednovremeno rešiti. Značajno je to pitanje sagledati u svetlu blagovremenih teoretskih priprema, posebno za škole.

Precizna organizacija rada

Savremena tehnika u naoružanju zahteva besprekornu zemaljsku organizaciju. U školama ta organizacija se ne sme razlikovati od organizacije u operativnim jedinicama, već mora biti još preciznija - školska. Ako je budućem tehničkom kadru na školovanju određena obučenost za održavanje vazd. tehničkog materijala u I i II stepenu, onda i organizacija rada kroz provođenje praktične obuke mora biti podređena tim ciljevima. Ljubav prema tehnici ne dolazi sama od sebe, razvijanje te ljubavi mora da bude plod smišljene organizacije u sistemu školovanja. Organizacija celokupnog života i rada u tehničkim školama mora da obezbedi razvijanje određenih osobina koje zahteva savremena tehnika. Tu se ne radi samo o organizaciji radnog mesta, stajanke, radionice, alata i ostalih materijalnih sredstava nego o takvoj organizaciji celokupnost života i rada pitomaca koja vaspitava. A vaspitavati se mora od prvog dana na urednost, tačnost, preciznost, i od samog početka se mora uklapati u kolektivan rad i razvijati kolektivnu odgovornost.

Ti zahtevi nisu novi, ali su potencirani i progresivno rastu sa novom tehnikom. Može li se zamisliti mehaničar savremenog supersoničnog aviona bez odgovarajućeg alata, zamašćen i zaprljan? Ili vazduhoplovno tehnički oficir nedovoljno sposoban da kontroliše mehaničara i organizuje posao u održavanju ispravnosti tehnike. Znači, ne radi se samo o organizaciji i provođenju nastavnog teoteorijskog i praktičnog procesa nego i o organizaciji celokupnog života i rada pitomaca, i to od prvog dana stupanja u školu do njenog završetka.

Celokupna organizacija rada u savremenoj vojnoj tehničkoj školi mora da sadrže i elemente doktrine. Ako se zadaci izvršavaju noću i u složenim meteorološkim uslovima leti i zimi, onda i obuka tehničkih kadrova već u školi mora da bude usklađena sa tim zahtevima. Treba stvarati radne navike u takvim uslovima, a pri tome poštovati didaktičke principe postepenosti uvođenja u sve složenije uslove rada.

Vaspitanje u tehničkim školama mora da obezbedi stvaranje radnih navika, i to za umni i fizički rad. Savremeni tehnički starešina mora u toku školovanja da prođe kroz sve faze obuke, znači od mehaničara do tehničkog rukovodioca i organizatora opsluživanja i održavanja. Samo takav tehnički starešina, koji će u datom slučaju primerom pokazati, na primer, otklanjanje kvara i, ako treba, sam dovesti tehničko sredstvo u ispravnost, može punim autoritetom da rukovodi tehničkim sastavom.

Pitomce u tehničkim školama treba danas vaspitavati u duhu zahteva za čvrstom disciplinom. Ta disciplina ima druga obeležja nego u ranijim vremenima, jer je to, pre svega, radna disciplina. Ona se ogleda u preciznom i tačnom izvršavanju naređenja, u besprekornoj vremenskoj tačnosti, u ličnoj urednosti, počev od spoljneg izgleda pa do održavanja celokupnog pribora, alata, radnog mesta, nastavnih sredstava itd. Treba vaspitati u suštini disciplinovanog starešinu. Spoljne manifestacije takve discipline moraju imati dubok unutrašnji sadržaj. Pristup savremenoj tehnici, njenom opsluživanju i održavanju zahteva visoko disciplinovanog tehničkog starešinu. To u vaspitanju zahteva smišljen, planski i znalački rad od početka do završetka školovanja.

¹⁾ Pet do sedam specijalnosti zato, jer se svake godine ne školuju sve specijalnosti, iako dolazi i do takvih slučajeva.