Samoobrazovanje

Ono je i u prošlosti bilo uvijek, ali na različite načine, prisutno u procesima obrazovanja, pa je zbog toga logično da je i savremeno samoobrazovanje u tesnom integralnom procesu sa obrazovanjem.

Potrebe za samoobrazovnim radom usko su vezane sa pojavom veoma brzog tehničkog i tehnološkog razvoja i ostalim promenama koje imaju posredne ili neposredne implikacije na obrazovni rad.

Poznata je činjenica, da savremeno obrazovanje stečeno u redovnom školovanju ima relativno kratak vek. Zbog brzog razvoja i brzih promena obrazovne institucije nisu u mogućnosti da jednoj generaciji daju znanja koja će zadovoljiti potrebe za duži vremenski period. Prema rezultatima koji su dobijeni na osnovu istraživanja, redovno školovanje obezbeđuje obrazovne potrebe za pojedina naučna područja, na primer, iz tehnike, pa i nekih drugih naučnih oblasti, za vremenski period od 3 do 4 godine. S tim u vezi, očigledno se javlja problem. Uspešno rešenje tog problema dobija prvorazredni značaj, pa se zbog toga traže izlazi i rešenja koji će omogućiti praćenje i usvajanje intenzivnog razvoja tehnike i tehnologije ostalih oblasti.

Sve to pred savremenog čoveka postavlja zahteve za proširenjem institucionalnog obrazovanja (organizovanjem kurseva, seminara, specijalizacijom posle diplomskih studija itd.), sa jedne strane, i potrebe za intenzivnijim samoobrazovnim radom, sa druge.

Samoobrazovanje svakim danom postaje sve značajnija životna potreba, jer dinamika savremenog života traži dinamičnu ličnost, sposobnu da lako i brzo shvati i sprovodi u praksi sve ono što ulazi u okvir njegovih životnih potreba, radnih funkcija i društvenih obaveza. Formiranje takve ličnosti može se postići isključivo organizovanim, kontinuiranim samoobrazovnim radom.

Samoobrazovna orijentacija savremenog čoveka treba da se odvija obrazovno kroz više smerova. Pored profesionalnih i opšteobrazovnih sadržaja samoobrazovanje nužno mora da obuhvati elemente ličnih, društvenih i razonodnih problema. Jedino u tome je sadržan i najpuniji izraz suštine samoobrazovanja kao životne potrebe savremenog čoveka. Interesantno je sagledati uslove i potrebe za samoobrazovanjem u armiji, odnosno u vazduhoplovstvu.

Vazduhoplovstvo podleže stalnim i brzim kretanjima i promenama, kako u primeni taktičkih koncepcija tako i u pogledu učestalih promena tehnoloških i tehničkih rešenja vazduhoplovne i raketne tehnike i opreme. Takvi uslovi iziskuju neprekidnu angažovanost svakog pojedinca sa određenim zahtevom, da kroz organizovan samoobrazovni rad proučava, shvaća i u praksi primenjuje sva dostignuća i novine iz opšteobrazovnog i profesionalnog sadržaja.

Osnovni oblici samoobrazovanja

Savremeno samoobrazovanje razvija se u dva osnovna vida, i to: 

• usmeravano samoobrazovanje, koje predstavlja kombinaciju institucionalne nastave i potpuno samostalnog rada. Uloga institucije kod usmeravanog samoobrazovanja bila bi prije svega da izrađuje planove i programe, da usmerava i pomaže rad na samoobrazovanju, da vrši organizaciju i kontinuirano vodi samoobrazovni rad. Pored toga, vrši proveravanje i kontrolu samoobrazovnih rezultata, proučava vrednost rada u celini i pojedinim njegovim delovima;

• samoobrazovanje koje samoobrazovanici organizuju i izvode samostalno. Ogledaju se u tome, što samoobrazovanici pri radu sami, bez uticaja društvenih faktora, određuju ciljeve, vrše programiranje, odabiraju sadržaje itd.

Usmeravano samoobrazovanje

Usmeravano samoobrazovanje je u dosadašnjem radu postiglo zavidnu afirmaciju. Nosioci usmeravanog rada su pretežno dopisne škole, konsultativni centri organizovani u okviru škola, radnih organizacija, narodnih i radničkih fakulteta itd.

Vredno je istaći izvanredne rezultate primene usmeravanog samoobrazovanja koji su postignuti u toku poslednjih godina u Političkoj školi JNA. Primernom organizacijom, detaljnim planiranjem i programiranjem celokupnog samoobrazovnog rada i bogatstvom primenjenih principa, metoda i oblika usmerenog obrazovanja pomenuta institucija osigurala je za većinu samoobrazovanika potpuno ostvarenje postavljenih ciljeva. Pokazani rezultati na ispitima potvrđuju opravdanost postojanja takvog rada i potrebe za daljim unapređivanjem i proširivanjem usmeravanog samoobrazovanja.

Povoljni uslovi i mogućnosti za primenu i razvoj usmeravanog samoobrazovanja postoje pri pojedinim školama i institucijama u vazduhoplovstvu. Otuda se nameće potreba za konkretnim ispitivanjem realnih mogućnosti i potreba za oformljenje i razvoj usmeravanog samoobrazovanja. Dosadašnja nastojanja u primeni usmeravanog samoobrazovanja predstavljaju tek prve korake u odnosu na stvarne potrebe i realne mogućnosti.

Organizacija usmeravanog samoobrazovanja, zbog njegove usmeravajuće uloge po pitanjima planiranja, primene principa, oblika i metoda, po načinu proveravanja znanja i njegove verifikacije, ima karakteristične specifičnosti i znatno se razlikuje od organizacije samostalnog samoobrazovnog rada, pa bi njene karakteristike mogle biti predmet posebnog razmatranja.

Samostalno samoobrazovanje

Organizaciju samostalnog samoobrazovnog rada izvodi samoobrazovanik sam za sebe i u specifičnim uslovima snažnog delovanja psiholoških i socioloških zakonitosti.

S obzirom da, pored pravilne organizacije samostalnog samoobrazovnog rada, motivacija za rad predstavlja ključni problem od kojeg zavisi izvršenje postavljenog obrazovnog cilja, potrebno je sagledati neke od motiva koji, zavisno od intenziteta, deluju motornom snagom da pojedinci ulaze u proces samoobrazovanja.

Poznato je da odrastao čovek, po pravilu, ulazi u proces samoobrazovanja dobrovoljno, ali sa određenim ciljem, pa i motivi u većini slučajeva baziraju na toj osnovi i ogledaju se u sledećem:

• želja za daljim napredovanjem u radu, zvanju i činu,

• želja za daljim stručnim usavršavanjem,

• želja za kulturnim uzdizanjem,

• želja za društveno-ekonomskim i političkim obrazovanjem, 

• amaterski interes.

Svaki od pomenutih motiva ima svoje specifičnosti u pogledu interesa za konzumacijom znanja iz područja koje su samoobrazovanici odabrali.

Sa problemom motivacije takođe su najuže povezani interesi. Interes za neki problem ili oblast ljudske aktivnosti predstavlja jedan od najvažnijih motivacionih činilaca. Postojanje određenog interesa bitno olakšava koncentraciju i učenje nekog materijala, kao što pomanjkanje interesa izaziva dosadu i otežava svaki posao. Zbog toga, ukoliko se želi postići siguran uspeh u radu, moraju se naći novi i veći interesi.

Značajan uticaj u procesu samoobrazovanja imaju socijalni uvjeti samoobrazovanika. Obično se pod socijalnim uvjetima podrazumevaju svi oni elementi životne i obrazovne situacije koji u manjoj ili većoj meri imaju socijalni karakter.

Da bi se mogli analizirati uvjeti i utvrditi veličina i smer delovanja na samoobrazovnu aktivnost pojedinaca, potrebno je, barem u najosnovnijim crtama, sagledati karakteristike osnovnih socijalnih grupa. Najkarakterističnije socijalne grupe bile bi:

• Uža socijalna okolina, koja predstavlja primarnu socijalnu grupu a sačinjavaju je porodica i uži krug prijatelja. Porodica predstavlja snažan potencijalni obrazovni faktor. Što se tiče međusobnih odnosa bračnih drugova, najčešće se nailazi na podjednako protivljenje ili podršku za obrazovnom aktivnošću bračnog druga. Isto tako, od ne manjeg značaja su i deca. Njihovo prisustvo ima negativno ili pozitivno delovanje na rad i uspeh samoobrazovanika.

• Prijatelji, koji mogu imati takođe snažan uticaj. Često od primera i inicijative prijatelja zavisi odluka za potrebom i podstrek za rad, ili obratno, njihovim negativnim stavom formiraju se značajne zapreke u samo- obrazovnoj aktivnosti.

• Šira socijalna sredina, koju predstavljaju društvene grupe koje su po svom karakteru delimično i primarne i sekundarne. Od njih najznačajniju grupu predstavlja jedinica, odnosno radna organizacija u kojoj pojedinac provodi većinu radnog vremena. Bez obzira na povremene slabosti, karakteristika jedinice, odnosno radne organizacije je da pozitivno deluju, i to ne samo u smislu moralne podrške nego i u smislu pružanja materijalne i druge pomoći onima koji to zaslužuju.

Organizacija samostalnog samoobrazovnog rada

Osnovno pitanje organizacije samostalnog samoobrazovanja u smislu planiranja i programiranja podleže sličnim zahtevima kao i organizacija usmeravanog samoobrazovanja. U organizaciji rada zastupljene su specifičnosti po kojima se razlikuje samostalni samoobrazovni rad od usmeravanog samoobrazovanja.

Osnovna pitanja organizacije rada bila bi sledeća: 

• planiranje i programiranje,

• usvajanje principa samoobrazovnog rada,

• stvaranje pogodnih uslova za rad,

• planiranje i raspodela vremena za rad,

• usvajanje metoda samoobrazovnog rada,

• odabiranje tehnike učenja,

• usvajanje zakonitosti ponavljanja, proveravanja i verifikacije znanja.

Planiranje i programiranje, pored specifičnosti, podleže opštim zakonitostima. Plan i program treba da odredi smer, intenzitet i tok samoobrazovanja. Složenosti pri izradi plana i programa javljaju se posebno prilikom izbora sadržaja i njihove međusobne koordinacije, kod određivanja obima i dubine izučavanja, pa je u izboru i struktuiranju sadržaja i sačinjavanju plana i programa često potrebna pomoć.

Uporedo sa izradom plana i programa samoobrazovanja potrebno je izraditi lični plan rada - plan-kalendar. Sadržaj ličnog plana obuhvata konkretizaciju plana i programa, osigurava kontinuiran i sistematičan rad i usmerava i podstiče samoobrazovanika u radu. Lični plan načelno mora da obuhvati vremensko trajanje učenja, određivanje radnji u pripremnom periodu (pronalaženje i prikupljanje literature), koordinaciju izučavanja gradiva po vremenskim periodima, konsultaciju i izmenu iskustava sa stručnjacima, rokove ponavljanja i etapne i krajnje rokove prelaženja gradiva.

Lični plan ne sme da bude formalistička tvorevina, nego koristan podsetnik. Površno sastavljen lični plan ima izvesne slabosti u toku njegove realizacije. Isto tako, demotivisano deluje i vremensko prenapregnuti plan. Zato je o svemu tome potrebno voditi računa prilikom izrade plana.

Pored izrade plana i programa i plana-kalendara, usvajanje osnovnih principa omogućuje samoobrazovaniku da organizuje bolji i racionalniji proces učenja i da tako postigne bolje rezultate.

Principi samoobrazovnog rada. Jedan od najznačajnijih principa je nesumnjivo princip koncentracije. Uspeh u znatnoj meri zavisi od intenziteta koncentracije i aktivnosti pažnje. Poželjno je da se od samog početka pristupi samoobrazovnom radu sa puno fizičke i psihičke koncentracije i sa težnjom da se gradivo što prije nauči. Potrebno je izbegavati sve one spoljašnje uslove koji stvaraju fluktuaciju pažnje.

Princip svesnosti i aktivnosti u učenju izražava zahtev da samoobrazovnik u procesu učenja svesno i aktivno analizira stvari i pojave, da uči sa razumevanjem, uočavajući o stvarima i pojavama ono što je za njih primarno.

Naročito je značajna primena principa sistematičnosti i postupnosti. Potreba za postupnošću i usklađivanjem nepoznatog se poznatim i nadograđivanjem novih na ranija znanja i iskustva je naročito važno u samoobrazovnom radu. Samostalno učenje iziskuje sistematičnost u radu. Zbog toga, nije poželjno često prekidati učenje, jer česti prekidi slabe koncentraciju i motivisanost za rad.

Primena principa očiglednosti omogućava da se naročito apstraktne stvari i pojmovi približe našim shvatanjima i učine očiglednima. Raščlanjivanje i analiza pojedinih celina i konkretizovanje gradiva na primerima iz prakse omogućuju stvaranje jasnih predstava. U neposrednoj vezi sa principom očiglednosti je i princip povezivanja gradiva sa životom - sa praksom. Funkcionalna vrednost pomenutog principa nije samo u tome što omogućava da se gradivo lakše razume i zapamti nego i u stvaranju konkretnih navika praktične primene i realizacije znanja u životnoj praksi.

S obzirom da se samoobrazovni rad odvija posle normalnog radnog vremena, što znači isključivo u slobodno vreme, koje je potrebno za rekreaciju i odmor čoveka, to je princip ekonomičnosti od vanrednog značaja. I najmanji propust u organizaciji učenja i neracionalno korišćenje vremena dovodi do neadekvatnih rezultata u odnosu na uložene napore. Kao posledica toga javlja se demotivisanje i gubljenje poverenja u vlastite snage i mogućnosti za ostvarenje ciljeva.

Realizacija principa ekonomičnosti moguća je:

• pravilnom raspodelom vremena za rad i odmor, 

• najpogodnijim izborom vremena za učenje,

• poznavanjem tehnike služenja knjigom i ostalom literaturom, 

• razvijanjem moći zapažanja i poznavanjem korišćenja kataloga i drugih izvora bibliografskih podataka.

Važan princip dobre organizacije samoobrazovnog rada je i princip postojanosti znanja, veštine i navike. Pored uticaja psiholoških činilaca koji deluju u toku učenja, važno je sprečiti, ili barem usporiti, zaboravljanje onoga što je naučeno.

Stvaranje pogodnih uslova za rad. Pored poznavanja i primene postojećih principa, poboljšanju uspeha u učenju doprinosi i stvaranje povoljnih uslova za rad. Najčešće se neće moći stvoriti najpogodniji uslovi za rad. U svakom slučaju, treba težiti da se stvore barem minimalni uslovi za uspešan rad: pogodna prostorija - soba, propisno osvetljenje, cirkulacija i temperatura vazduha i uslov za pravilno držanje položaja tela.

Neprovetrene, zadimljene, vlažne i tamne prostorije su nepodesne za učenje. Neudoban položaj tela (u smislu stešnjenosti), ali i preterana udobnost takođe nepovoljno utiču na učenje. Nepodesno deluju i razni šumovi, mirisi, gradska buka, ali isto tako i apsolutna tišina. Za učenje je najpodesnija relativna tišina.

Usvajanje metode samoobrazovnog rada ima veoma važan značaj. Od izbora dobre metode za učenje zavisi često produktivnost i ekonomičnost rada. Iskustvo pokazuje da veliki broj ljudi ne ume da uči. Učenje nije nasledna aktivnost, nego aktivnost koja se mora naučiti, što govori o važnosti izbora i usvajanja dobre metode samoobrazovanja.

Za postizanje efikasnosti učenja preporučuje se da se ulaže više napora u razumevanju gradiva, nego njegovom nagomilavanju. Pored toga moraju se ispuniti osnovni subjektivni uslovi, naročito oni koji se odnose na koncentraciju pažnje i na voljni napon.

I kod samoobrazovanja postoje dve varijante raspodele učenja, i to: raspodela učenja na vreme i raspodela gradiva na delove. U prvom slučaju, osnovno pitanje je da li neko gradivo ili neku radnju treba učiti i vežbati neprekidno (usredsređeno) dok se učenje na završi ili ga rasporediti na više vremenskih razmaka. Mišljenja i dokazivanja o prednostima jednog ili drugog su podeljena. U svakom slučaju, umor od usredsređenog učenja može biti nešto veći nego kod raspoređenog učenja.

Učenje raspodeljeno na vreme ima izvesne prednosti, jer se gradivo nauči sa manje ponavljanja a trajnost naučenog gradiva je duža.

U drugom slučaju, postavlja se pitanje da li je bolje u učenju primeniti metodu celine (globalnu metodu) ili metodu delova (partitivnu metodu). Nedostatak učenja celine kao metode je u tome što zahteva veliki napor. Zato je ta metoda nepogodna za samoobrazovanike nižih uzrasta. Kod odraslih to ne predstavlja poteškoće, nego čini metodu uspešnijom. Veoma važno je i pitanje koja količina gradiva će se uzeti kao celina, jer od toga zavisi celishodnost globalne metode.

Partitativna metoda dovodi do bržeg uspeha, pokazanog na savladanim delovima, i do osećaja zadovoljstva zbog tih uspeha. Njena dobra strana je i u tome što se lakši delovi gradiva ne moraju ponavljati onoliko puta koliko se ponavljaju teži delovi.

Da li će se upotrebiti globalna ili partitivna metoda zavisi od veličine i težine gradiva i od smisla koji prožima celinu. Vrlo često se može primeniti kombinacija pojedinih metoda, što će zavisiti od konkretne situacije.

Tehnika učenja. Za uspešno učenje samoobrazovanika, pored ostalih uslova, od prvorazrednog značaja je i poznavanje tehnike čitanja i tehnike vođenja pribeleški.

Čitanje predstavlja najmoćnije sredstvo pomoću kojeg se proširuje saznanje samoobrazovanika. Radi toga se i ističe važnost uvežbavanja tehnike čitanja i potreba za njenim unapređenjem. Unapređenje tehnike čitanja vezano je neposredno sa uslovom da se poveća brzina čitanja. Mnogi misle da će nešto bolje zapamtiti ako čitaju lagano. Međutim, to je pogrešno. Bez obzira da li jedan tekst čitali lagano ili brzo, mi ćemo ga na jednak način zapamtiti ako su ispunjeni ostali opšti uslovi učenja. Zbog toga je polako čitanje neekonomično. Osnovni uslov koji omogućuje uvežbavanje brzog čitanja je da čitamo samo očima. Izuzetak svakako postoji ako se radi o učenju stranog jezika, koje se ne sastoji samo u tome da se steknu izvesna znanja nego i niz govornih navika, pa treba obavezno tekst čitati naglas.

Ukoliko se pri brzom čitanju nešto ne shvati, nije krivica u brzom čitanju, jer je misao čoveka mnogo brža od očiju, nego se nedostatak nalazi u našim predznanjima ili u nepoznavanju pojedinih termina koji onemogućuju da shvatimo sadržaj teksta.

Veliki uspeh u brzini čitanja i shvatanju pročitanog postiže se isključivo sistematskim vežbanjem. Pored brzine, potrebno je primenjivati i odgovarajući metod za vizuelno učenje. Interesantan je metod učenja iz knjiga savremenog američkog psihologa Fransis Robinsona. Njegov metod ili plan u modificiranom obliku sastoji se od pet faza:

• orijentaciono čitanje,

• transformisanje naslova u pitanja,

• glavno čitanje,

• reprodukcija pročitanog teksta (preslišavanje),

• uočavanje osnovnih tačaka, odnosno organizacija novog materijala.

Orijentaciono čitanje ima za cilj da se stekne opšti uvid u celokupni tekst koji treba naučiti. Sastoji se u tome, što se pažljivo pročitaju naslovi i podnaslovi i rezime ili kratak sadržaj, ako postoji.

Druga faza plana je transformiranje naslova u pitanje. Na primer, ako je naslov lekcije »Uzroci drugog svetskog rata«, naslov ćemo transformirati u pitanje: »Koji su uzroci drugog svetskog rata«? Na osnovu postavljenog pitanja, postavlja se određen zadatak, odnosno sami sebi postavljamo pitanje koje u nama u većoj ili manjoj meri razvija interesovanje i povećava aktivnost.

Glavno čitanje je u stvari aktivno traženje odgovora na pitanje koje smo sami sebi postavili. Čitanje lekcije se mora izvršiti u celini (globalno), sa maksimalnom koncentracijom pažnje. Važan uslov prilikom glavnog čitanja je u tome da se sve što se čita razume i shvati.

Posle glavnog čitanja prelazi se na reprodukciju (preslišavanje) pročitanog teksta. Ova reprodukcija je u stvari davanje odgovora na ona pitanja koja smo sami sebi postavili prilikom transformisanja naslova u pitanje. Uz odgovore korisno je navoditi i sve pročitane primere i pojedina objašnjenja.

Suština pete faze je da se jednim misaonim pregledom u celom tekstu uoče najbitniji sadržaji i da se izučeno novo gradivo sistematizira i poveže sa ranijim znanjem.

Uvežbavanjem i pravilnom primenom ove metode, prema tvrdnji Robinsona, vreme potrebno za učenje skraćuje se za 15-20 puta u odnosu na običan način.

Kod čitanja težeg teksta, korisno je voditi kratke beleške u vidu teza ili podvlačiti najznačajnije rečenice. U tom cilju samoobrazovanici treba da poznaju tehniku vođenja pribeleški, koja pored dobre misaone strukture pismenog izražavanja treba da sadrži i veštinu šta treba da se unese u beleške, kad i kojim redom.

Usvajanje zakonitosti ponavljanja, proveravanja i verifikacija znanja. Poznavanje zakonitosti zaboravljanja, koje neminovno počinje da deluje čim se prestane sa učenjem, može korisno da posluži pri organizaciji ponavljanja.

Proces zaboravljanja ne odvija se ravnomerno po vremenu, u početku je brži, a kasnije sporiji. Iz toga logično sledi, da u početku ponavljanja treba da budu češća, dok se kasnije mogu rasporediti i na duže vremenske razmake. U prvim danima nakon prestanka sa učenjem količina znanja naglo opada, tj. zaborav je najbrži, dok je kasnije opadanje sporije. Pored navedenih zakonitosti, tehnika ponavljanja ne sme da se ograniči na mehaničko ponavljanje, nego treba da razvija i obogaćuje proces mišljenja i razumevanja.

LITERATURA:

1. »Mesto i funkcija samoobrazovanja u sadašnjoj fazi razvitka našeg društva« Deleon Ošer. Obrazovanje odraslih Zagreb 1963. br. 11-12.

2. »Problemi samoobrazovanja« Obrazovanje odraslih - Zagreb br. 11-12.

3. »Osnovi andragogije« Sarajevo 1966. god. Poglavlje V.

4. »Osnovni problemi savremenog samoobrazovanja«, »Nastava i samoobrazovanje« dr. p. puk. Ilija Mrmak.

5. »Organizacija samostalnog obrazovnog rada« Jelena Jovanović.