Motivacija i njen značaj

Kad god se postavi pitanje zašto neko dela na određeni način, onda se u odgovoru mora reći koje snage, koji faktori pokreću ljude na delatnost. Ako se analiziraju mnogi slučajevi neuspeha lako je uvideti da znatan procenat od njih nije uslovljen nedostatkom određenih sposobnosti. Ima mnogo primera da su pojedinci podbacili na pojedinim poslovima za koje su bili čak i obdareni. Oni su ili bili potpuno ravnodušni prema tim poslovima ili su čak pokazivali otvorenu odvratnost prema njima. U oba slučaja rezultat je isti: neuspeh i to neuspeh koji je uslovljen nedostatkom pokretača za određene vrste aktivnosti. Isto tako ima niz slučajeva koji pokazuju da su ljudi osrednjih sposobnosti postizali znatne uspehe. Oni su uvek bili veoma ,,zagrejani“ za poslove koje rade, njih je uvek nešto pokretalo na određenu delatnost. Jasno je, prema tome, da uspeh na jednom određenom poslu zavisi ne samo od sposobnosti, već i od izvesnih pokretačkih snaga.

Poznato je da se pokretači delatnosti nazivaju motivima. Ova reč u svakodnevnom govoru ima veoma široko značenje. Naime, pod motivom se obično podrazumeva sve ono što aktivira delatnost. Prema tome, motiv bi bio i svaka spoljašnja draž - svetlosni zrak, zvuk, pritisak - ako izaziva jednu određenu reakciju. Pošto je svaka reakcija izazvana jednom  određenom draži, onda bi, ako se usvoji upotreba reči motiv u pomenutom širokom značenju, celokupno ponašanje bilo motivisanje. Iz ovako određenog značenja reči motiv, moralo bi izaći da je i aktivnost nižih životinja motivisanje, jer je i ona uvek izazvana izvesnim dražima. Morali bismo, naprimer, da tvrdimo da je naletanje insekata na svetlosne izvore motivisana delatnost. Zatim, isto tako, moralo bi se reći i da su sve refleksne čovekove radnje motivisane: širenje zenice prilikom smenjivanja energije svetlosnih izvora, otskakanje noge prilikom kucanja patele itd. Jasno je da bi ovakvo shvatanje pojma motiva nužno dovelo do mehanicističkog shvatanja.

Međutim, u psihologiji se reč motiv upotrebljava u znatno užem značenju. Pre svega, valja uočiti da motiv nije isto što i draž. Draž izaziva jednu određenu reakciju. Draž je uvek momentalna - svetlosni zrak, zvuk - dok motiv postoji pre delovanja draži.

Na analizi jednog običnog primera, Vudvort ovako objašnjava razlike između draži i motiva. Ako se rukom dodirne užareni predmet i ruka naglo povuče, onda se ne može reći da postoji motiv da se izbegavaju užareni predmeti. Pokret ruke je neposredna reakcija na dodiru užarenog predmeta i nema nijednog motiva koji bi postojao pre dejstva draži i koji bi čoveka pripremio na određenu reakciju. Pretpostavimo da bol koji je nastao usled dodira užarenog predmeta potraje nešto duže i da čovek, dok ga još boli ruka, ugleda sud sa vodom i zavuče u isti ruku. Svakako, da zavlačenje ruke u sud sa vodom nije uobičajena reakcija, ali u ovom slučaju čovek traži da odstrani bol u ruci. Ovo traženje ili ova težnja je motiv, dok je opažaj suda sa vodom draž. Iz ovog, kao i iz drugih primera, može se doći do jedne odredbe motiva. Naime, motiv je stanje ili orijentacija ličnosti koja ga priprema za određenu delatnost ili za traženje određenih ciljeva.

Kada je reč o motivima, onda se mora voditi računa o činjenici da  motivi  nisu izvori energije u fiziološkom smislu. Ne može se, naprimer, reći za glad - jedan od najjačih motiva - da je ona izvor energije. Glad, veli tačno Vudvort, je opomena da su zalihe energije jako smanjene. Kad se kaže da glad ili neki drugi motiv pokreće na delatnost, onda se ne misli da je taj motiv ili ti motivi izvor energije, no samo da oslobađaju energiju i kanališu je u određenom pravcu. Ovo bi bila Druga karakteristika motiva.

Iz ovoga što je dosada rečeno, jasno je da su motivi unutrašnji pokretači delatnosti, te je prema tome psihologija motivacije izučavanje unutrašnje kontrole ljudske delatnosti. Drugim rečima, motivi su unutrašnji aktivatori delatnosti.

Kada se kaže da su motivi unutrašnji izvori ili unutrašnja kontrola ljudske delatnosti, onda se mora voditi računa o tome da bi bilo vrlo pogrešno identifikovati unutrašnju kontrolu sa urođenom kontrolom, tj. smatrati da su motivi urođeni aktivatori ljudske delatnosti. Takvo shvatanje značilo bi vraćanje na stare instiktivističke teorije. Te teorije tačno primećuje Mink, imale su jedan određen klasni cilj: odbranu postojećeg društvenog status kvo-a. Kada je, naprimer, Aristotel tvrdio da se neki ljudi rađaju kao robovi, ili kako bismo danas rekli, da neki ljudi donose sobom na svet motiv samopotčinjavanja, onda je ovakva,,teorija“, u stvari, odbrana robovlasničkog sistema. Isto tako, tvrđenje da postoji urođeni motiv sticanja, ne znači ništa drugo no odbranu ustanove privatne svoji- tome, i kapitalističkog uređenja. Razume se, da odatle ne treba zaključiti da su svi motivi stečeni, da nema drugih motiva. Van svake sumnje je da tzv. bazalni ili osnovni motivi - glad, žeđ, seks - predstavljaju potrebe organima i da imaju urođenu osnovu. Međutim, i ti se motivi procesom socijalizacije mogu menjati i menjaju se u određenim granicama. Pored pomenutih bazalnih motiva, postoje još dve velike grupe motiva: socijalni motivi i lični (personalni) motivi. Poslednje dve grupe motiva su po svoj prilici stečene, što dokazuje činjenica da se neki od socijalnih i ličnih motiva ne sretaju u svim društvenim zajednicama. Tako, naprimer, motiva samoisticanja nema kod izvesnih primitivnih plemena, kod drugih nije se mogao konstatovati motiv borbenosti, kod trećih motiv sticanja itd. Detaljna ispitivanja su pokazala da se socijalni i lični motivi stiču pod određenim društvenim i vaspitnim uslovima.

Na ovom mestu se ne može ulaziti u analizu pojedinih motiva, dinamiku njihovog nastanka i njihov relativni značaj, jer bi to daleko premašilo okvire jednog opšteg informativnog napisa. Mnogo je celishodnije, čini se, mesto takve analize istaći ulogu motivacije u pojedinim veoma važnim oblicima ljudske delatnosti.

Pomenimo najpre ulogu motivacije u učenju (obuci). Poznato je iz svakodnevnog iskustva da se bez želje da se nešto nauči teško što može naučiti. Radosavljević je pokazao da se i posle veoma velikog broja ponavljanja određenog verbalnog materijala ne može ništa ili skoro ništa zapamtiti, ako ne postoji namera da se taj materijal nauči. Razume se, da želja ili namera predstavlja motivacione faktore. Motivi su jedan od najvažnijih faktora uspešnog učenja. Koja motivaciona sredstva su najefikasnija u procesu učenja (obuke)? Pre svega, to su pohvale ili nagrade. Ispitivanja su pokazala da nagrada ili pohvala ima daleko jače motivaciono dejstvo od kazne. Pohvala ili nagrada čine određeni zadatak prijatnim, te tako povećavaju interese za njega. Kazna ima suprotno dejstvo. Ona obično čini određeni zadatak neprijatnim i stoga gotovo uvek odstranjuje težnju od zadatka. Dobar starešina mora da vodi računa o ovoj činjenici, on mora da bude svestan da će u obuci postići veći uspeh ako koristi kao motivaciono sredstvo pohvalu ili nagradu. Najzad, on isto tako treba da zna da ignorisanje, nevođenje računa o radu pojedinca ima najgore moguće dejstvo.

Uspeh i neuspeh su takođe veoma važna motivaciona sredstva u procesu učenja. Veoma je važno da svaki onaj koji radi neki posao zna da li ga obavlja sa uspehom ili ne. Ukazivanje na uspeh pokreće na punu aktivnost, povišava nivo aspiracije, čini da čovek stavlja sebi sve više ciljeva. Obaveštavanje o neuspehu kod prilično visokog procenta ljudi snižava nivo aspiracije, ali omogućava uviđanje grešaka i njihovo ispravljanje. Motivacija je, dakle, i kod učenja kao i kod svake delatnosti vanredno važan faktor, bez nje nema uspešnog učenja. Dobar starešina će uvek naći pogodna motivaciona sredstva da aktivira svoje ljudstvo.

Verovatno da se nigde ne čuje tako često reč volja kao u armiji. Stalno se ističe da treba imati ,,jaku volju“, da treba vežbati ,,volju“, da bez ,,volje“ nema uspeha, da se ,,jakom voljom“ borac sam može odvići loših navika itd. Kada se ovako upotrebljava reč ,,volja“, onda je jasno da se, svesno ili nesvesno, pretpostavlja da je ,,volja“ neka posebna psihička sposobnost ili moć, pomoću koje se, kao pomoću čarobnog štapića, može sve postići. Ovo shvatanje, koje vodi poreklo iz stare metafizičke psihologije, ustvari je davno napušteno u nauci, ali u svakodnevnom životu upotreba reči ,,volja“ ostatak je tog shvatanja. Analizirajmo jedan ili dva primera u kojima čovek pokazuje „jaku volju“. Kaže se da neko ima ,,jaku volju“ ako u teškoj situaciji, kada treba, recimo da načini izbor između više alternativa, donese odluku. Detaljnije ispitivanje u svim ovim slučajevima pokazuje da se uvek bira ona alternativa koja ima veću pozitivnu valencu za onog koji vrši izbor. Drugim rečima, čovek  uvek bira ono što zadovoljava, što je u skladu sa motivima njegove delatnosti. Prema tome, ovde je reč o određenom motivacionom procesu, koji usmerava delatnost, a ne o uticaju neke metafizičke sposobnosti ili moći. Uzmimo još jedan primer. Pretpostavimo da jedan borac mesecima radi na izvršenju jednog zadatka. Za to vreme on se lišava razonode i drugih zadovoljstava. Za takvog borca kažemo, takođe, da ima „jaku volju“. Osmotrimo bliže ovaj slučaj, zapitamo li se šta pokreće borca da danima i mesecima istraje kod jednog zadatka koji je, možda, čak i dosadan, videćemo opet da je u pitanju jedan određen motiv. To može biti patriotizam, želja za ličnim uspehom, pokušaj kompenzovanja nekog ranijeg neuspeha itd. U svakom slučaju i ovde je reč o jednom motivacionom procesu, a ne o „volji“.

Dva veoma važna zaključka mogu se izvući iz ovakvog shvatanja. Pre svega, ako se ,,volja“ svodi u krajnjoj liniji na motivacione procese, onda je jasno kako se može „vežbati“ volja. Svakako, nikakvim specijalnim „vežbama“, jer volja niti je neka metafizička sposobnost niti neki organ, no samo pogodnom motivacijom. Ako starešina ume da motiviše svoje ljudstvo, on će uspeti da ih „veže“ za određene zadatke, da razvije kod njih određene interese i stavove i tako aktivira njihovu delatnost i kanališe u željenom pravcu.

Drugi zaključak iz ovako shvaćenog pojma volje jeste da se tzv. bezvoljnost ili abulija može takođe objasniti analizom motivacije. Poznato je da su, tzv. bezvoljne osobe stidljive, plašljive, da pokazuju krajnji nedostatak aktivnosti, da često prisilno obavljaju niz potpuno nekorisnih radnji itd. Mora se voditi računa da bezvoljnost nije lenjost, no da je često uslovljena osećanjem poniženja i niže vrednosti. Bezvoljna osoba preterano okleva i koleba se i njeni su postupci nedosledni. Ona često ulaže mnogo napora, ali njeni napori nisu upravljeni neposredno cilju. Izgleda, kad nisu u pitanju duševna obolenja, da je abulija simptom prisilne neuroze, koja nastaje usled sukoba motiva. U takvim slučajevima otklanjanjem sukoba nestaje i bezvoljnost.

Starešina se dakle, ne samo u slučajevima bezvoljnosti, no i u svim slučajevima kada treba da motiviše svoje ljude nalazi pred krupnim problemom: kako pokrenuti na delatnost.

Kako osloboditi skrivenu energiju i kako postići ono što je čovek kadar da postigne? Pre svega, mora se postaviti određeni cilj. Drugo, taj cilj treba da bude privlačan, tj. da bude u skladu sa motivima onoga koji treba da postigne taj cilj; treće, cilj treba da bude dostižan, ne sme da premaši čovekove snage; četvrto, cilj ne sme da bude dalek; ako je reč o nekom udaljenom cilju, onda se mora, da bi se pokrenulo na što veću aktivnost, postaviti niz bliskih ciljeva na putu ka krajnjem cilju, ciljeva koji će ustvari značiti izvršavanje krajnjeg cilja. To je neophodno stoga što su bliski ciljevi, kao što su pokazali brojni radovi, veoma jaki aktivatori delatnosti. Daleki i veoma udaljeni ciljevi nedovoljno  pokreću na delatnost. Iz ovoga je jasno da dobar starešina mora, takoreći, da razloži jedan daleki cilj na niz svakodnevnih zadataka, na niz svakodnevnih ciljeva, ako želi da njegovo ljudstvo sa uspehom postigne krajnji cilj.

Razume se, da značaj motivacije postaje još veći ako se ima na umu njena povezanost sa vojničkim moralom. Kao što je poznato, dobar moral ne znači samo htenje da se izvrši dužnost, no i gotovost da se dela. Neka od sredstava da se poboljša vojnički moral su sve veća: borac mora verovati da je pravo na onoj strani gde se on bori, on mora da želi pobedu, on mora da bude tako obuzet poslovima kolektiva da zaboravi svoje brige, on mora da bude potpuno vezan ne samo za svoju domovinu i njenu pravednu stvar, no i za zajednicu u kojoj se bori. Svakako, da moral boraca mnogo zavisi od starešina. Oni moraju imati poverenje u njega, da budu uvereni da ih on razume i da se brine za njih.

Gotovo isto onoliko koliko i reč ,,volja“ u armiji, a i inače upotrebljava se reč „pažnja“. Iz upotrebe te reči izlazi da se i pažnja obično shvata kao neka posebna sposobnost ili moć. Nije potrebno naročito naglašavati da je ovakvo shvatanje isto tako ostatak starih metafizičkih teorija kao i shvatanja ,,volje“ kao posebne sposobnosti. Nije potrebno pobijati takvo shvatanje. Ako pođemo od veoma raširene definicije po kojoj je, ,pažnja“ usredsređivanje delatnosti na jedan doživljaj ili njeno usmeravanje u jednom pravcu, onda nije teško uvideti da je i ,,pažnja“, u osnovi, motivacioni proces. Jer na šta ćemo usredsrediti delatnost, u kom ćemo je pravcu usmeriti, to svakako zavisi od stavova, interesa, orijentacije, jednom reči od motiva.

Iz ovakvog shvatanja, takođe se mogu izvući izvesni praktični zaključci. Pre svega, očigledno je da se tzv. ,,vežbanje pažnje“, tj. usredsređivanje delatnosti i njeno usmeravanje, može postići samo motivacionim sredstvima: razvijanjem interesa, stvaranjem određenih stavova itd. ili, drugim rečima, stvaranjem određenih dispozicija koje omogućavaju čoveku da u izvesnim situacijama dela na određeni način. Pored toga, svakako da se i ,,lečenje od ne pažnje“ može postići samo pogodnom motivacijom. Dobar starešina to treba da zna i da uvek pokuša da nađe pogodna motivaciona sredstva, koja će vezati delatnost boraca za određene zadatke.

Sve ovo što je dosada rečeno trebalo je da pokaže kako se može uspešno aktivirati delatnost pomoću motivacionih sredstava, kako se ona može u željenom pravcu kanalisati i kako se mogu,,vaspitavati“ pojedini oblici psihičke delatnosti. Pored toga, dosadašnja izlaganja treba da pokažu kakvu ulogu igra motivacija u učenju i formiranju vojničkog morala. Ostaje da se u ovom napisu razmotri još jedno važno pitanje: kako motivacija utiče na trajanje i efekat delatnosti. Značajna ispitivanja profesora Dr. Zorana Bujasa i Dr. Peca, objavljena prvi put pre nepune dve godine, pokazala su prvo, da je kod pozitivno motivisanih osoba efekat rada veći i drugo, da je kod njih energetski utrošak manji. Svakako da je prvi nalaz već bio poznat, ali je sigurno da su pomenuti autori prvi utvrdili da pozitivno motivisane osobe manje troše uz veći efekat rada. Taj rezultat je vanrednog značaja i ima veliku praktičnu vrednost. Naime, jasno je da se pozitivnom motivacijom postiže znatna ušteda u naporu, znatna ušteda u energetskoj potrošnji, veliki dobitak u efektu. Razume se, da pozitivno motivisane osobe mogu znatno duže da rade, pošto je njihova energetska potrošnja manja. Ovde valja napomenuti da su prof. Bujas i dr. Pec pokazali da motivaciona sredstva povoljnije utiču na iznos rada od raznih farmakoloških sredstava i to bez loših naknadnih posledica, koje imaju sva farmakološka sredstva. Prema tome, motivaciona sredstva su najefikasnija, najmanje škodljiva i najjevtinija sredstva za podizanje iznosa rada. Dakle, motivi u rukama dobrog starešine mogu da budu vanredno pogodno i efikasno sredstvo za podizanje efekta rada u jedinici. Nije potrebno isticati da to sredstvo može koristiti samo onaj starešina koji dobro poznaje svoje ljude, jer samo on može znati na koje će njihove motive apelovati da bi ih pokrenuo na delatnost.

Opšte izlaganje o značaju motivacije sa isticanjem nekih praktičnih zaključaka ne može potpuno da pokaže od kakvog je značaja motivacija, naročito za pojedine rodove oružja. Analiza uspeha i neuspeha pojedinaca u vezi sa motivacijom predstavlja posebnu temu o kojoj će biti reči u jednom od sledećih napisa.