Psihologija kosmičkog leta

Koristeći podatke dobijene u tim letovima, sovjetski naučnici su razradili osnovne metode za ispitivanje osobenosti psihičke delatnosti čoveka u uslovima kosmičkog leta, neophodne za svestranu i blagovremenu pripremu čoveka za uslove života i delatnosti u kosmosu.

U zadnje vreme se mnogo piše o sličnosti profesije pilota i kosmonauta. Pilot se može s punim pravom nazvati kosmonaut »u malim razmerama«. Njegov let sadrži etape: odvajanje od zemlje, vraćanje na zemlju i slobodno kretanje u stratosferi. Nepostojano uporište (uključujući i kratkovremeno odsustvo svakog uporišta u bestežinskom stanju) i dejstvo spoljašnjih mehaničkih sila još u većoj meri su karakteristični za kosmički let. Međutim, time se sličnost ne iscrpljuje. U načinu i obradi informacije u letu, kao i korišćenju instrumenata koji povećavaju mogućnosti čulnih organa čoveka, postoje mnoge zajedničke osobine.

Opažanje položaja sopstvenog tela i bestežinsko stanje

Čovek oseća svoju težinu zahvaljujući otporu koji pokazuje njegovo telo prema uporištu na kome se nalazi. Što je manja površina uporišta, potrebno je da mišići vrše veći rad za održavanje ravnoteže.

Mi ne razmišljamo koliki rad naši mišići moraju da izvrše samo zato da bismo sačuvali već zauzeti položaj. Takođe i održavanje ravnoteže pri mirovanju zahteva napregnut rad tetiva, mišića i zglobova. Za održavanje stabilnosti i ispravljanje slučajnih ili namernih odstupanja u organizmu čoveka postoje specijalni organi ravnoteže gravireceptori, koji se neposredno nalaze u onim delovima tela koji se pokreću: u koži, mišićima, tetivama, i zglobovima. Pri narušavanju stabilnosti oni šalju signale u mozak.

»Uzajamno dejstvo« čovekovog tela sa svojim centrom težine ne ograničava se uspostavljanjem narušene ravnoteže putem kompenzirajućeg pokreta (na primer, savijanjem tela, pružanjem ruku ustranu, trzajem ramena itd.). Pri hodu čovek aktivno premešta svoj centar težine u odnosu na uporište ispružanjem noge napred. Na taj način on bira optimalni režim pokreta. To svojstvo je karakteristično i za sve druge vidove delatnosti čoveka, u kojima je potrebno zauzeti radnu pozu i sačuvati ravnotežu. Zbog toga su naučnici pretpostavljali da će čovek i u uslovima kosmičkog leta biti u stanju da sačuva ravnotežu. Zato je problemu bestežinskog stanja i posvećena toliko pažnja.

U SSSR-u i drugim zemljama bestežinsko stanje se proučavalo u brzim liftovima, pri kretanju aviona po Keplerovoj paraboli itd., s tim što je kratkovremenom periodu bestežinskog stanja pret- hodilo opterećenje. Rezultati su pokazali da je većina ispitanika doživela neobične osećaje. U nekim slučajevima primećivala se lažna predstava leta na leđima. Sovjetski naučnici smatraju da je nastanak lažnih opažaja ili iluzija u vezi s produženom mišićnom reakcijom na uporište. U momentu, koji prethodi pojavi bestežinskog stanja, spoljašnje sile pritišću čoveka na naslon stolice tako da se stvara mišićni protivpodupirač naslonu. Ako pri prelazu u bestežinsko stanje napetost mišića nije oslabljena, onda u periodu bestežinskog stanja nastaje zakonomerna, i lažna predstava leta na leđima; a ako se leđni mišići razlabave ravnomerno, lažna predstava leta na leđima se neće pojaviti.

Kod sovjetskih kosmonauta G. Titova, A. Nikolajeva i P. Popovića (u bestežinskom stanju su bili 25 časova i više) nije bilo narušavanja koordinacije pokreta, niti se smanjila njihova radna sposobnost. Zato se može reći da je nastanak lažnih opažaja o prostornom položaju mogućan, ali ne i obavezan.

Brzina, informacija i delatnost

Iz fizike je poznato da pravolinijsko ravnomerno kretanje ne utiče na organizam čoveka. Ponekad se izvodi zaključak da i brzina ne utiče na organizam, pri čemu se kao ilustracija navodi činjenica da je čitavo stanovništvo Zemljine kugle u stalnom kretanju velikom brzinom zajedno sa našom planetom i da se to ni malo ne oseća.

Za psihologa je brzina pre svega uslov za radnu delatnost, koja je u direktnoj vezi sa mogućnostima, na primer, pilota da ocenjuje brze promene situacija i pokazivanja instrumenata i da izvrši radnje potrebne za upravljanje brodom. Brzina je faktor koji određuje tempo mnogih radnih operacija, kao što je spuštanje broda i njegovo prizemljenje. Ona je takođe i privremena »granica« za prijem i predaju informacija.

Pretpostavimo da se krećemo u blizini Zemljine površine na visini od nekoliko stotina metara i da se horizont i zemaljski orijentiri lepo vide. U tim uslovima po promeni orijentira u našem vidnom polju možemo odrediti različitu brzinu. Pri velikoj brzini orijentire nećemo moći razlikovati. Drugim rečima, brzina može izmeniti kvalitet i obim informacije o sredini koja nas okružuje.

Slika 1. Uticaj brzine kretanja na primanje informacije o okružujućoj sredini

Između delatnosti i informacije pri izvršenju najodgovornijeg rada, kad su greške nedopustive (npr: upravljanje kosmičkim brodom, kretanje u prostoru velikom brzinom, veliko značenje ima veza. Uzmimo na primer, sportistu koji gađa metu. On je zainteresovan da o svakom ispaljenom metku dobije informaciju o rezultatu, kako bi izvršio korekciju u gađanju. Međutim, brzina i red dobijanja informacija mogu se menjati; može se dobiti rezultat za svaki ispaljeni metak posebno ili odjednom za čitavu seriju. Takođe se i red gađanja u mete može menjati (jednu za drugom, svaku drugu, zdesna nalevo, sleva nadesno itd.). Drugačije stoji stvar, na primer, sa smučarom koji izvodi brzi spust sa planine. Sukcesivnost njegovih radnih operacija nije mogućno izmeniti a pauze u spustu su uopšte nemogućne. Smučar mora da opaža i obrađuje »informaciju« velikom brzinom.

U letu, osobito po instrumentima, pored neprekidne i sukcesivne promene radnih operacija, neophodno je da informacija stalno pristiže. Ona u celini određuje delatnost, koja sa svoje strane »priprema« za sebe informaciju. No, time se ne iscrpljuje složenost uzajamnog odnosa delatnosti i informacije.

U većini vidova radne delatnosti čovek ocenjuje rezultat svake svoje radnje neposredno. Tesar koji teše brvno, učenik koji piše olovkom, sportista koji vesla svi oni nezavisno od složenosti svoga rada dobijaju informaciju o rezultatu svake pojedine radnje. Pri tom se stepen uloženog napora pokazuje na rezultatu delatnosti u koji radnik ima uvid.

Automatizacija unosi nov kvalitet u ocenu efektivnosti rada. Čovek ne može neposredno da vidi rezultate svojih napora: u mnogim slučajevima to mu saopštava mašina. Između čoveka i rezultata radnih napora pojavljuju se instrumenti indikatori. Čulni organi u svojoj ulozi kontrolišu rad instrumenata. Ako je delatnost vezana s brzim kretanjem u prostoru, uloga instrumenata postaje osobito velika.

Čovek može, zahvaljujući fiziološkim mehanizmima za »predviđanje«, da izvrši potrebnu popravku u zadocnjavanju. Ali tu se pojavljuju teškoće koje su u vezi sa ocenom rezultata proizvedenog rada i prirode pokazivanja instrumenata. U najopštijem vidu pokazivanje instrumenata predstavlja kodiranje ili dešifrovanje kodova. Neposredni znaci pojava u okolnom svetu (na primer, smer, brzina kretanja, položaj u prostoru itd.) prevode se na uslovni jezik instrumenata. Operator u letu mora da dešifruje ili, kako se kaže, očitava pokazivanja instrumenata, raspolažući za to ograničenim vremenom. Zato su konstrukcije instrumenata i njihov raspored u kabinama kosmičkih brodova u tesnoj vezi sa mogućnostima čovekovog nervnog sistema za prijem i obradu informacije, kao i sa specifičnostima opažanja.

Tok događaja i osećaj vremena

Aktivna, svesna delatnost čoveka u kosmičkom letu nije moguća bez pamćenja i pažnje. Pažnja je psihički proces koji obezbeđuje otkrivanje različitih signala u spoljašnjoj sredini i stanje kontakta između tih signala i organa opažanja. Operativno pamćenje (ovde se govori upravo o njemu, ne dodirujući dugotrajno pamćenje), »zapisuje« tekuće događaje, povezujući ih u opšti »lanac« s događajima koji su tek prošli, i priprema njihovu vezu sa neposredno dolazećim.

Pažnja i operativno pamćenje su tesno povezani. Zato čovek u običnim uslovima ne gubi osećaj neprekidnosti u opažanju događaja spoljašnjeg sveta. Međutim, u procesu pažnje svojstvena su kolebanja, zbog čega operativno pamćenje u nekim uslovima može da da »isprekidano pismo«.

Pri veoma brzom kretanju u prostoru nastaje pojava koja se uslovno naziva »odvijanje događaja«, slična ubrzanom odvijanju vrpce pisaćeg mehanizma. Neprimetljivi i beznačajni događaji pri običnoj brzini, u ovim uslovima postaju dobro primetljivi.

Mnogi su imali prilike u bioskopu da vide takozvani usporeni film (u stvari to je ubrzani snimak). Zahvaljujući tome, mogu se primetiti detalji koji su savršeno nevidljivi čak i za iskusno oko.

Nešto slično i brzina unosi u svest čoveka čineći neprimetljive događaje primetljivim, a beznačajne -značajnim. Međutim, ljudima su svojstvena i izvesna kolebanja pažnje, osobito u monotonoj situaciji.

Ako pilot skreće pažnju od instrumenata, slabi uočavanje njihovih pokazivanja i stanja organa upravljanja, posledice te pojave sigurno će zavisiti od brzine kretanja u prostoru. Ako avion za to vreme preleti malo rastojanje, to može proći nezapaženo. Međutim, s obzirom na povećanje brzine, ta beznačajna pojava postaje osetni, značajni dogadaj. Da bi se pilotu olakšao rad, konstruisani su različiti automatski uređaji koji obezbeđuju sigurnost leta.

Intervali u radu operativnog pamćenja svojstveni su čoveku i u običnim uslovima. No oni, po pravilu, ostaju neprimetljivi zato što su upotpunjeni opažajima nekog drugog objekta. Pri veoma brzom kretanju u prostoru kod čoveka može nastupiti veoma kratkotrajni osećaj gubitka neprekidnosti u promeni pojava koje ga okružuju.

U budućim dugotrajnim kosmičkim letovima kosmonaut, koji je dobro proučio psihologiju i fiziologiju čoveka i koji u tom smislu poznaje i sebe, biće dobro pripremljen protiv mogućih neželjenih precenjivanja svojih osećaja i biće u stanju da uopšti podatke za koje se u sadašnje vreme daju samo pretpostavke.

Slika 2. Veslač ocenjuje rezultat svojih napora neposredno. Okružujuće okolnosti i oruđa za rad nalaze se u njegovom vidnom polju. Pilot mlaznog aviona ili kosmičkog broda u pokrivenoj kabini može oceniti rezultate svojih radnji samo uz pomoć instrumenata

Predstava o prostoru, ukoliko je ona odraz postojećih objektivnih realnosti prostora i vremena, uvek uključuje i predstavu o vremenu. Istina, opažanje vremena nije tako očigledno i ne može tako jasno da se oseti kao opažanje prostora. Istaknuta fiziološka učenja I. M. Sečenova, I. P. Pavlova i N. E. Vjedenskoga dopuštaju (mada hipotetički) pretpostavku da kod kosmonauta mogu nastati izvesne teškoće, izazvane narušavanjem onih načina određivanja vremena na koje je čovek navikao.

Pri dugim letovima putničkim avionima, takođe, nastaje narušavanje običnog osećaja za vreme. Tako, pri letu Vladivostok-Moskva, kad je avion leteo sa istoka na zapad »u poteru za Suncem«, posada gotovo nije primećivala kako Sunce odmiče prema zapadu, jer to se dešavalo veoma sporo.

Odsustvo promena dana i noći kao i svetla na koje smo navikli - još nije glavni uzrok ocenjivanja vremena po svojim osećajima. Osnova tih teškoća je kretanje u prostoru ogromnom brzinom, u novim i neobičnim uslovima smanjene sile teže. Verovatno, u prvo vreme čovek neće odjednom naučiti pravilno da određuje dužinu vremena ovog ili onog događaja, jer će se poremetiti sposobnost ocenjivanja vremenskih termina »dugo«, »brzo« i »sporo«. Međutim, može se pretpostaviti da je isto tako, kao što je mogućno postići pravilno opažanje položaja sopstvenog tela u prostoru, mogućno uspostaviti i osećaj za vreme pri slobodnom kretanju u uslovima bestežinskog stanja.

Energetika radne sposobnosti

Novi uslovi za opažanje prostorno-vremenskih odnosa, kao što se pretpostavlja, pokazaće se u odsustvu neposrednog osećaja postepenog kretanja i usmeravanja. U stanju slobodnog leta neće biti tresenja broda ni uobičajenih vibracija.

Pretpostavlja se da će odsustvo dovoljnog broja utisaka predstavljati teškoću za kosmonauta zbog toga što ono nepovoljno utiče na osećanje, raspoloženje i radnu sposobnost čoveka.

Slika 3. Registracija bio-struja u mozgu zdravog čoveka. Lepo se vidi osnovni moždanski ritam - 12 cikla (kolebanja) u sekundi. Ravnomernost i pravilna forma tog ritma u vidu sinusoide dozvoljava da se nazove »metronom mozga«

Za normalni rad moždane kore, prema podacima I. P. Pavlova, potrebni su postojani impulsi, koji prolaze kroz podmoždane centre. Najraznolikije pojave objektivnog sveta opažaju se specijalnim instrumentima receptorima, koji se nalaze u čulnim organima. Pri obradi dobijene informacije ne samo da se kodiraju podaci vidnog, mirisnog i slušnog tipa već se istovremeno vrši impulsacija specijalnih podmoždanih nervnih centara, koji obezbeđuju najbolji opažaj datog tipa, snabdevajući potrebnom količinom energije onaj deo moždane kore koji je u najintenzivnijem radu.

Pri odsustvu dovoljnog broja spoljašnjih draži nedovoljno se opterećuju i čulni organi, tj. oni sistemi koji prerađuju spoljašnju informaciju (fakat svesti). Organizam istovremeno oseća teškoće u korišćenju energetskih izvora. Nema spoljašnjih utisaka nema ni dovoljnog energetskog nivoa za bodro stanje. Naučnici navode primere kad su životinje i ljudi, lišeni vidnih i slušnih utisaka, padali u san.

Poslednjih godina, zahvaljujući uspesima elektrofiziologije, objektivno je dokazano postojanje specijalnih krupnih nervnih centara u velikom mozgu koji upravljaju stanjem bodrosti, učestvuju u podizanju aktivne pažnje i doprinose stvaranju visokog radnog tonusa u višem kori organu upravljanja velikog mozga.

Na osnovu tih naučnih postavki vršila su se specijalna posmatranja ljudi, koji su se duže vreme nalazili u malim izolovanim prostorijama. Proučavala se psihologija dosade, usamljenosti i izolacije; ispitivale su se reakcije čoveka u uslovima napetosti i opasnosti, pri čemu se veliki značaj pridavao umešnosti da se izvrši nužni rad, čiji se kvalitet ne pogoršava i tempo ne smanjuje.

Drugim rečima, u pitanju su sposobnosti čoveka da sačuva visoku radnu sposobnost u periodu kad se situacija neočekivano komplikuje, kad se pojavljuje potreba za jako ubrzanje tempa pokreta a za kontrolu svojih radnji ostaje sasvim malo vremena. Pod uticajem snažnog uzbuđenja može vanredno da poraste snaga, brzina i izdržljivost. Takvo pojačanje delatnosti organizma vezano je ne samo sa radom centralnog nervnog sistema već i sa visokom aktivnošću žlezda sa unutrašnjim lučenjem, koje pod uticajem uzbuđenja uvode u krv stimulirajuće materije - hormone.

Zadatak psihologa i fiziologa je da nauče letača-kosmonauta da brzo i svrsishodno koristi skrivene zalihe energije, kao i prilagođavajuće mehanizme koje poseduje svaki čovek. U tom cilju oni proučavaju uticaj stanja napetosti na organizam čoveka i pomoću složene elektronske aparature detaljno ispituju za život važne funkcije. U toku čitavog vremena, kad na organizam dejstvuje faktor koji stvara stanje napetosti, registruju se bio-struje mozga, srca, mišića i vrši se ispitivanje žlezda sa unutrašnjim lučenjem. Široko se koriste dostignuća psihologije i fiziologije više nervne delatnosti, koje omogućavaju da se objektivno ispituju i takve važne psihičke sposobnosti i osobine kao što su: sposobnost dugotrajne i napregnute pažnje, pozornost, budnost i samosavlađivanje.

Specijalna pažnja se posvećuje proučavanju sposobnosti čoveka da produži rad u očekivanju opasnosti i u momentu kad se opasna situacija pojavila, kao i postojanosti u uslovima smetnji.

Izložene probleme razmatraju naučnici radi najsvrsishodnijeg izbora kosmonauta, njihove pripreme i rešenja zadatka »inžinjerijske« psihologije.