Sistem integralne kontrole kvaliteta proizvoda

Za našu zemlju je taj problem naročito značajan, jer je jedan od uslova prodora na međunarodno tržište, na kome, pored najbitnijeg faktora - cene, deluje i faktor - kvalitet, koji garantuje dugotrajnu, pouzdanu i bezotkaznu upotrebu proizvoda.

Unapređenje tehnologije proizvodnje zahteva promenu i u sistemu kontrole kvaliteta proizvoda, koji treba da obezbedi pouzdanu i efikasnu službu kontrole kvaliteta koja je sposobna da prati tu unapređenu i intenziviranu proizvodnju a da se, pri tome, njeni troškovi ne povećavaju.

U industrijski razvijenim zemljama Istoka i Zapada razvio se sistem integralne kontrole kvaliteta koji je sveobuhvatan, jer se proteže na kontrolu konstrukcije, razvoja i proizvodnje a u svom radu koristi i povratne informacije iz eksploatacije servisa i remonta.

U SAD se mogu naći sistemi kontrole koji su i po formama i sadržaju vrlo različiti. Postoje organizacioni oblici, od klasične tehničke kontrole, koji se bave samo operativnom kontrolom i podređena je operativnim rukovodiocima proizvodnje, pa do najsavremenije integralne kontrole (total quality control), sa vrlo širokim ovlašćenjem i presudnim uticajem na politiku fabrike.

U SSSR-u posle prelaska sa ratne proizvodnje, kojoj je skoro isključivi cilj bio kvantitet, susrećemo se sa posleratnom proizvodnjom koja daje veoma dobre proizvode, koji se mogu meriti sa najkvalitetnijim na svetu, a ima ih i sa sasvim prosečnim, pa i lošim kvalitetom koji ne zadovoljava potrebe korisnika. U 1964. godini počinje u SSSR-u, na incijativu koligija Privrednog saveta zemlje, sprovođenje sistema integralne kontrole kvaliteta koji je po organizaciji i sistemu rada jedinstven za celu zemlju. Razlike postoje samo zbog specifičnosti pojedinih industrijskih grana i stepena razvijenosti pojedinih organizacionih formi.

U zapadnoj Evropi su tradicije proizvodnje i tehničke kontrole kvaliteta najduže, te je i njena organizacija najkonzervativnija.

Istočna Evropa je prihvatila u suštini sovjetski sistem kontrole kvaliteta, ali uz mnogo elemenata nasleđenih iz predratnog perioda koji se i sada nalaze u zemljama zapadne Evrope.

To je karakteristično i za našu zemlju, s tim što su uticaji još raznovrsniji, tako da ni jedan sistem kontrole kvaliteta ne služi kao apsolutan uzor, te imamo obilje sistema koji se međusobno razlikuju i po sadržini i po organizacionim formama.

Na inicijativu Jugoslovenskog komiteta za kvalitet i tehničku kontrolu u industriji, niz preduzeća u zemlji je počelo sa primenom sistema integralne kontrole kvaliteta proizvoda.

Na početku članka je napomenuto koju oblast aktivnosti zahteva integralna kontrola kvaliteta ali treba napomenuti da se u njenoj striktnoj primeni rad kontrole kvaliteta proteže i na:

• ispitivanje tržišta u pogledu određivanja kvaliteta gotovog proizvoda koje ono zahteva,

• laboratorijska ispitivanja i istraživanja,

• unapređenje merne tehnike,

• obrada podataka statističke kontrole kvaliteta radi sticanja saznanja o postignutom kvalitetu,

• stručno uzdizanje i školovanje kadrovske službe,

• saradnju sa srodnim preduzećima i naučno-istraživačkim institutima i organizacija savetovanja i konsultovanja po pitanju kvaliteta.

Rutinski rad službe koja sprovodi sistem integralne kontrole obuhvata kontrolu konstrukcije, razvoja i tehnoloških postupaka u proizvodnji i analizira povratne informacije iz eksploatacije, servisa i remonta.

Kontrola konstrukcije treba da radi na:

• proveri zadovoljenja svih zadanih zahteva koji se odnose na konstrukciju,

• staranju o kompletnosti celokupne tehničke dokumentacije za proizvodnju, kontrolu, ispitivanje i prijem sredstava,

• uvid u potpunu definiciju svakog tehničkog dokumenta posebno,

• primeni svih usvojenih normi, standarda i tehničkih uslova, 

• otkrivanju slučajnih grešaka pri oblikovanju, kotiranju, označavanju i sl.

Kontrola kvaliteta u razvoju obuhvata:

• kontrolu kvaliteta izrade delova, podsklopova i sklopova prototipa,

• ispitivanje prototipa i ocenjivanje dobijenih rezultata,

• zahteva eventualne konstruktivne i tehnološke izmene u cilju otklanjanja uočenih nedostataka,

• daje saglasnost za izradu probne serije.

Kontrola kvaliteta proizvoda je najobimniji deo posla službe kontrole kvaliteta i, pored kontrole kvaliteta delova, podsklopova i sklopova sredstava u serijskoj proizvodnji, njihovog ispitivanja i predaje, obuhvata i sledeće aktivnosti:

• razrađuje tehnologiju kontrole,

• vrši prijemnu kontrolu svih sirovina i polufabrikata,

• kontroliše kvalitet sredstava rada (svih alata, mašina i uređaja), 

• kontroliše kvalitet izvršenog konzervisanja, pakovanja i uskladištenja gotovih sredstava.

Završna faza u ciklusu integralne kontrole kvaliteta je korišćenje povratnih informacija o ponašanju proizvedenih sredstava u eksploataciji, pri pregledu u servisima i opravci u remontnim zidovima i radionicama. Cilj praćenja i korišćenja povratnih informacija je da se proveri da li je konstrukcija, tehnologija rada i tehnologija kontrole uspela da postigne planirani kvalitet proizvoda ili je potrebno u njima nešto menjati da bi se taj kvalitet postigao.

Opisani sistem integralne kontrole kvaliteta iziskuje i poseban pristup problemu kadrova. Dosadašnji kadrovi naviknuti na rutinsku tehničku kontrolu u fazi proizvodnje ne mogu u potpunosti da zadovolje sve zahteve sveobuhvatne kontrole. U isto vreme je neosnovana i bojazan da organi službe kvaliteta moraju biti stručniji od, na primer, konstruktora čiji rad u ovom sistemu kontrole treba da kontrolišu. Ovde se radi samo o različitim profilima stručnjaka. Od stručnjaka kontrolora konstrukcije se ne očekuje da daje sud o koncepciji konstrukcije, da li je ona konstrukcijski ili tehnološki najprikladnije rešenje, ali zato on mora da zna da li su pri izradi tehničke dokumentacije poštovani svi zahtevi koji su određeni pri donošenju odluke o koncepciji konstrukcije.

Najbitnije za kadrove koji rade na kontroli kvaliteta je da budu oslobođeni kompleksa inferiornosti da su neproduktivni kontrolori tuđeg rada i da zbog toga osećaju stalnu obavezu da dokazuju potrebu svog postojanja. Oni treba da koriste svoj položaj koji im omogućava kontinuiranje sa svim službama u cilju iznalaženja rešenja za bilo koji problem kvaliteta, od čega i zavisi kvalitet završenog proizvoda za koji je zainteresovan podjednako i proizvođač. Iz toga i proizlazi neophodnost postojanja službe kontrole i ne treba je dokazivati.

Iz napred izloženog može se zaključiti da opisani sistem integralne kontrole kvaliteta zbog svoje sveobuhvatnosti garantuje izradu sredstava na znatno višem nivou u pogledu njihovog kvaliteta, te pri izboru proizvođača treba uzeti u obzir i podatak do koje mere je pojedini proizvođač razvio svoju službu kontrole, te već unapred biti načisto koji kvalitet proizvoda možemo od njega očekivati.