Svaki složeniji mehanizam ili mašina sastoji se od velikog broja sastavnih delova (postolja, oklopa, vratila, ležišta, zupčanika, kaišnika, poluga i sl.) međusobno povezanih raznovrsnim sredstvima za spajanje, kao što su zavrtnji, klinovi, zakivci, osovinice i sl.
Svaki takav zaseban deo, bilo osnovni bilo spojni, prethodno izrađen livenjem, kovanjem, valjanjem ili presovanjem, a zatim obrađen na mašinama alatkama na potrebnu meru, predstavlja elemenat mašine.
Da bi ponovo izrađeni elemenat mogao u određenom sklopu zauzeti mesto predviđeno za njega i obavljati namenjeni mu zadatak, pri njegovoj izradi moraju se postići one mere i ona finoća obrade koje su za njega predviđene pri konstruisanju mašine, a koje su naznačene u naročito za tu svrhu izrađenim radioničkim crtežima.
Pored tačnosti mera, elementi mašina, u zavisnosti od mesta primene, moraju imati i određene tehničke osobine: dovoljnu čvrstoću, podesnu težinu, potrebnu elastičnost (a po potrebi krutost), izdržljivost, oblik koji bi omogućavao jednostavnu i jeftinu izradu i laku vezu sa ostalim delovima; zatim mogućnost obrade da bi se kod delova osiguralo potrebno stanje površina (finoća, tvrdoća i sl.) i da bi se po potrebi, povećala otpornost protiv mehaničkih, hemijskih i vremenskih uticaja itd.
Pored ovih opštih zahteva treba u svakom pojedinom slučaju istovremeno rešiti pitanje pravilnog utroška materijala i radne snage, pitanje pravilne primene obaveznih normi, ubrzavanja proizvodnje, dobijanja najekonomičnijeg proizvoda, naročito u slučaju serijske i masovne proizvodnje i sl.
Oblik pojedinih delova zavisi od konstrukcije same mašine, od upotrebljenog materijala i načina izrade delova. Konačne dimenzije delova uslovljene su proračunom i nizom raznih propisa i zahteva, kao što su obavezne norme, standardi, mogućnost izmene delova, uslovi pod kojima delovi rade itd.
Što se tiče proračunavanja mašinskih delova, treba naglasiti da se ona mogu izvršiti tačno samo u srazmerno malom broju slučajeva. To dolazi usled toga što su formule za proračun izvedene na osnovu teorijskih pretpostavki i sa raznim uprošćenjima, dok proračunati delovi u praksi najčešće treba da rade pod sasvim drugim uslovima nego što su oni koji su predviđeni u proračunu. Nemogućnost da se predvidi sve što se može desiti mašinskim delovima u radu, neizbežnost slučajnih grešaka, postojanje niza praktičnih podataka o ponašanju materijala, a i samih delova u toku rada i, konačno, želja da se zbog brzine koriste uprošćene formule, sve je ovo dalo povoda za izradu praktičnih normi i formula za proračun elemenata mašina i za uvođenje tablica dozvoljenih naprezanja. Ovakve su norme, formule i tablice dobile široku primenu u mnogim oblastima mašinske prakse, tako da danas nije više moguće konstruisati a ne voditi računa o industrijskim normama i standardima.
Tehnički standardi. Standardi su propisi u pogledu materijala, oblika i veličine industrijskih proizvoda, kao i u pogledu tačnosti izrade, koja bi, u slučaju potrebe, dopuštala brzu zamenu delova rezervnim delovima iz skladišta.
Normiranje ima cilj da postavljanjem opštih propisa zavede u raznim oblastima industrijske prakse tipizirane proizvode sa unapred određenim merama, kvalitetom i strukturom materijala. Na taj način postiže se u industriji produktivniji rad, koji ubrzava proizvodnju, precizira izradu i, što je najvažnije, smanjuje proizvodne troškove. Pojeftinjenje proizvodnje je rezultat toga što se, usled ograničenja broja tipova u pojedinim granama proizvodnje, smanjuje u velikoj meri i broj potrebnog alata i broj kontrolnih kalibara. Na primer, uvođenjem normi u pogledu sistema oštrih navoja na zavrtnjima, broj sistema sveden je na dva: Vitvortov (Whitworth) i metrički. Na taj način se današnje garniture reznih alata sastoje od svega 216 komada umesto 812, koliko ih je bilo pre. U istom odnosu, tj. za oko 75%, smanjena je i količina ostalog alata za izradu navoja kao i broj kontrolnih kalibara. Prelaskom samo na metričke profile navoja dobiće se dalje smanjivanje broja alata i kalibara za 50%. Metrički profil je već i sad obavezan za sve zavrtnje ispod 10 mm prečnika, a Vitvortovi zavrtnji ovih dimenzija mogu se proizvoditi samo za potrebe rezerve.
Normiranje se sve više i dublje sprovodi u svim industrijskim zemljama, od kojih svaka ima svoje nacionalne norme. Jugoslovenski standardi nose oznaku JUS. Neki su standardi zajednički svim sistemima i važe kao međunarodne industrijske norme (ISO).
Uvodni deo knjige
Ceo sadržaj knjige: Elementi mašina - Inženjer Vasilije Volkov